Духовност је култивација онога што је својствено духу, његова способност да пројектује уједињене визије, да све повеже са свиме, да повеже и поново повеже све ствари једне са другима и са оригиналом извор бића. Сваки став и активност погодује проширењу живота, заједништву. То је култивисање онога што је Пјер Тејар де Шарден назвао божанским окружењем, у коме постојимо, дишемо и оно што јесмо. Неуробиолози и истраживачи мозга су идентификовали да биолошка основа духовности лежи у предњем режњу мозга. Ову чињеницу су потврдили емпиријски: кад год се ухвате најглобалнији контексти, или када дође до значајног искуства тоталитета, или и када се коначној стварности, оптерећеној смислом и која производи искуства поштовања, оданости и поштовања, приступа на егзистенцијални начин, постоји је висока вибрација неурона у херцима. Ову појаву су назвали 'Божја тачка', нека врста унутрашњег органа кроз који се хвата присуство Неописивог унутар стварности. Ову „божју тачку“ откривају нематеријалне вредности као што су солидарност и већи осећај достојанства. Пробудити га значи допустити духовности да се појави. Дакле, духовност није размишљање о Богу, већ његово осећање. То се доживљава као ентузијазам (на грчком значи имати бога у себи), који нас води и чини здравим. У здравству, духовностиима сопствену исцелитељску моћ. Побољшава квалитете једнако вредне као што су интелигенција, либидо, моћ, наклоност и позитивне као љубав према животу, будући да је способан за праштање, милосрђе и огорчење пред неправдама света. Поред препознавања свих вредности познатих терапија, ефикасности различитих лекова, још увек постоји супплемент д'аме, што би рекли Французи, користећи израз који је тешко превести, али богат значењем. Она жели да сигнализира допуну ономе што већ постоји, али која то појачава и обогаћује факторима који долазе из другог извора исцељења. Утемељени модел медицине свакако не држи монопол на лечење и разумевање сложеног људског стања, некад здравог, некад болесног. Овде духовност налази своје место. Оснажује у човеку, пре свега, поверење у регенеративне енергије живота, у компетентност лекара и у марљиву негу медицинске сестре или медицинске сестре. Из дубинске психологије и трансперсоналне психологије знамо за терапеутску вредност поверења. Поверење у основи подразумева да: „Живот има смисао, вредан је, има унутрашњу енергију која се храни, драгоцен је. Такво самопоуздање припада духовном погледу на свет“ (Валдов, Хеалтх Царе). Сви научници знају да се стварност не уклапа у потпуности у наше концепте. Не ретко и сами лекаризачуђени су колико брзо се неко опоравља. Дубоко у себи, то је веровање да су невидљиво и неважно део видљивог и предвидљивог. Већа снага је вера да осећаш под милим погледом Божијим и да будеш, као синови и кћери, на длану његове руке. Овде се оживљава „Божја тачка у мозгу“ која се открива у таквим убеђењима. Они доприносе здрављу, чак иу неизбежности исхода.”